Онлајн поезија Божидар Парезановић - Емоције једног идиота

  На папиру створила се реч, Па једна за другом те нестаде стих, Емотивни добио сам меч, Песма је јача од туга свих. Потом прсти клизе по гитари, Мелодија чаролију ствара, Ето лепих моћних ствари, Песма и музика душу пара. И задовољством емоција сија, И мелем за душу живи, Певамо загрљени ти и ја, Песми овој цео свет се диви.

  Мислио сам све ће бити лако, Трудио се ја из петних жила, Али живот није хтео тако, Бацио ме с`великих висина. Зашто Боже тебе питам сада, Тераш мене да се стално мучим, Ја сам део твог великог стада, И још увек животу се учим. Хеј, бар једном ти помози, Хеј, реши мене мојих мука, Кажи у ком смеру ја да возим, Да живот буде срећа, а не туга.

  Моја душа проблем има, И не може да се смири, Па макар завршио ја са свима, Не  дам оно што из срца вири. Косовски божур кити кућу моју, Никада му нећу ускратити част, Камен са Динаре пева песму своју, Не признајем диполоматију и власт. Србин сам рођењем и поносан јако, Нема слабости и тапкања у месту, Тако треба да осећа свако, Ко живи овде и следи патриотску цесту. Косово у срцу, Крајина у души, Зашто лош сам човек ако своје волим, Не дозволимо више да други нас руши, Волим своју земљу, волим што постоји. На Ђедове своје поносан, традицију држим, Хиљаду пута могу то да кажем, Сунце с`неба, једнако нас пржи, Што да кријем, нећу ја да лажем.

  Ево газим четрдесет и неку, И још увек осећам се млад, Пловим кроз своју животну реку, Тражим неки уједначен склад. Има свега што на путу стоји, Нешто прође, нешто препречи пут, Али живот иде даље године броји, Само смирен буди, никако љут. Чувај себе од поганих речи, Гледај да останеш исправан, Јер душа се никако не лечи, Остаје траг вечно искаљан. Поштуј друге, воли себе, Немој бити себичан, Изабери један пут за тебе, Пут поштења, правде достојан. И добро знај да дана једног, Све на вагу неко ставиће, Суд ће рећи ко иде на небо, А ко своје грехе кајаће.

Свануо  је  и  тај  дан, Када  одлука  је  пала, Реших  живот  свој  да  мењам, Више  нећу  бити, ја  будала. Доста  су  ме  користили  људи, И  мислили  да  сам, сељак  глуп, Више  ништа  ме  не  чуди, Онај  ко  ме  не  зна, он  је  туп. Ако  желиш  мене  поред  себе, Довољно  је  да  си  човек  свој, Никад  нећу  оставити  тебе, Јер  ја  сам  пријатељ  твој. Када  људи  схвате  како  живот  иде, Биће  касно  тада  да  исправе  све, Могу  само  да  се  стиде, Ал  не  да  мењају, своје  поступке. Емоције  једног  идиота, Сам  себи  ознаку  сам  дао, Доста  ми  је  лажнога  живота, Устао  сам  знајте, нис...

Последњи пољубац, ноћас ти дајем, Све што сам имао ти слом ила си, Више  не  могу  са  тобом, секунд  да  трајем, Узела  душу, срце  све  узела  си. Растајемо  се  лагано  мила  моја, Не  могу  више  да  трпим  тај  нож, Ти  немаш  осећања  своја, Газиш  ме  ко  брзи  воз. Одлазим  тражим  себи  спас, Заборављам  на  све  дане  и  ноћи, Идем  далеко  да  подигнем  глас, Против  таквих  жена  јаких, моћних. Створене, да  поломе  срце, створене, да  стварају  тугу, сазваћу  сву  браћу, све  борце, да  Вас  сломимо, једном  у  цугу.