Онлајн поезија Божидар Парезановић - Емоције једног идиота

Дај ми само један дан, Да се осетим ко краљ, Да остварим свој сан, Да тебе љубим ја. Жеља ми је велика, Ти си моја једина, Те очи и тај стас, Мојој души спас. Од када те видех, Немам трунку мира, Надам се да ти се свидех, И да те мој поглед дира. Опила си мене скроз, Ушла ми под кожу моју, Као да ме ударио брзи воз, Желим само љубав твоју. Ноћима те сањам, Твоје плаве очи, Живот свој ти поклањам, И надам се да ћеш доћи. Да ћеш доћи у загрљај мој, Да ти пружим цео свет, Да бићу човек твој, И да само мени кажеш волим те.

Поглед уперен ка хоризонту, У бескрају се ломи сјај, Осећам се ко на фронту, И памтим њен загрљај. Да ли она памти мене, Питање је сад, Дал се сећа, има успомене, Колико је волех тад. Имали, бар понекад, Барем у минути једној, Неко сећање на мене, Па макар било бледо. Остаје ми само да се надам, Да замишљам да ме она памти, Живот тече даље ја, не падам, У мислима још сам млад и пламтим!

Сивило се надвило, туга земљу слама, Све је више беде и политичкога срама, Судбину нам кроје, неки мали папци Најежим се када читам, какви су нам чланци. Видим папазјанију, свакакве персоне Држе нама придику, хоће да нас сломе, Све смо прогутали које каква говна, Више нисмо народ, смешнији смо и од кловна. Где је онај понос и одлика наша Понос наших ђедова и снага крајпуташа, Нема више борбе и нема више жара, Наместили смо гузу цео свет нас сада кара. Свету земљу Србију развлаче ко слину У својој земљи брате глумимо мањину. Традиција наша није нека врана, Да позоба је свако ко зрно са длана, Поносан смо народ прошлост нам је славна, Зашто то заборављамо и ЕУ нам је главна. Зашто неко други да прича шта да радим, Откад тако живим из гована се вадим. Стремимо Европи као биће боље, А од Европе имам само главобоље, Цене и намети њихов то је стандард, Боле курац Немца што је Србин гладан. Стави прст на чело породицу штити, Традицију поштуј и да видиш шта ће бити, Н...

Године су притиснуле мене, Скупио се сав у срцу бол, Љубио сам друже многе жене, Уживао ја у чину том. Али сад је наступила туга, Све ми више прија кад сам сам, Ни птица се не враћа са југа, Кад је болна и у сузама. У мислима сам са собом, А за столом с`вином другујем, И сећам се кад сам био с`тобом, А сад болан ево тугујем. Кад би хтело да се врати, Оно време кад сам био млад, Па да срце више и не пати, И да има ову памет сад.

Најлепше песме описују зору, Стихови настају о женама и мору, Црвено вино и увеле руже, Певај о љубави и о туги друже. Мало виолине и мало гитаре, Подсети ме опет на те акорде старе, Па онда следи, дај пића туру, Започињемо кафанску авантуру, Док је песме, кафана и жена, Биће суза, плача, смеха и весеља, И нек се пева, пије и свира, Музика је лек, рајска увертира. Све док постој и ноћ и зора, Док облаци прелазе планине и мора, Док акорда има и док се свира, Срце пуно среће, овај живот бира.

Понекад седим усамљен, И питам себе зашто је, Животни пут тежак мени, И стално сам у некој сени. Стигне ме туга рођени, Нека мука у мени, Гледам у небо и молим се, Да бар мало животу вратим се. И онда седнем и пишем стих, И онда сам сам и веома тих, И тражим наду гледам хоризонт, Отварам опет неки сопствени фронт. А све око мене није пропало, Ту су моји пријатељи одавно, Штите ме од зла и пропасти, Чувају мене од свих глупости. Ал тако некад мој рођени, Нешто се ја ко полупа у мени, Па тражим себе и тумарам сам, Не знам кад је ни ноћ ни дан.

Какав сјај у оку има, Какво тело којим плени, Раном зором емоције раде, Остаде ми поглед на тој жени. Очи које тако сјаје, Не можеш да, ти не волиш, Одавде па до вечности, да траје, Само љубав да јој дајеш, да је љубиш. А кад пусти глас, и кад чујеш ту милину, Заборавиш на све и осетиш ту топлину, То је жена која плени и осваја, То је та лепота бескрајна!

Понекад се питам у чему је фора, Имали дијалога или разговора, Донео сам одлуку нека буде срање, Само ја одлучујем шта је благостање. Народне су масе заведене причом, На телевизији,све је окићено кичом, И нема више потребе да ме неко мења, Успешан сам, паметан и за поколења. Док мене било није Ви сте били марва, Сада све имате ту су парови и фарма, Градови све лепши фонтане се граде, Редовна весеља, гејовске параде. Платиш све рачуне један свежи леба, Сваких четри дана једеш, шта ти више треба, Стиснеш мало буљу па уплатиш нет, Па на фејсу рођо,опозиција си љута и веома прек.

И тако ти ја мој Београде, Размишљам шта и како даље, И тако ти ја мој Београде, Не знам да ли идем или остајем. И гледам по улицама твојим, И гледам те зграде и пракове, И замишљам у мислима мојим, Да за тебе и мене још боље постоји. А не знам где нас воде, Путеви наши луди, Мој Београде две реке твоје, Да ли ће опрати све зле ћуди. И да ли ће стати да нас руше, И тебе и мене мој вољени граде, И да ли ће опет као некад, Твоја врата да покрену зарђале шарке. Стани размисл и заустави време, Реци свима да има наде за тебе и мене, Покрени неко ново лепше доба, Мој Београде сјај врати себи и срећу срца мога

И све је оковано ледом, И свуд је око мене снег, Ал то не спречава ме душо, Да дођем и пољубим те. И не може ми ништа зима, Ни минус што је напољу, Ја решио сам драга, Да будеш у мом наручју. И џаба дуваш ветре, Ти ниси толико јак, Колико сам ја решен, Да је љубим до јутра.

Једног дана када прође све, Сви проблеми и све невоље, Једног дана када одем ја, У земљу снова и спокоја. Тог ће дана да процвета цвет, Што ће људе сећат на мене, Тог ће дана рећи свет, Ипак добар човек био је. Тек кад неког нема сетиш се, Тек се онда тргнеш заувек, Ал тад само једно остаје, Вечна туга, вечно сећање. И како брзо иду године, Све јаче је и јаче сећање, Мисли лете слике не бледе, Све свеће до краја догоре. И свака ноћ и детаљ сети те, Да је био неко крај тебе, и да сада с`неба гледате, и посматра твоје потезе.

Сјај твога лица, јачи је од сунца, Твоја коса неодољиво ме вуче, Да седнем и напишем стих, Јачи од сваког лепши од свих. Бескрајно ме обузима лепота, Сваке твоје слике лепа жено, Свака реч је и сувише сада, Када твој изглед светом влада. Само речи хвале могу да напишем, Само коментаре о твојој доброти, Ти си дама којој равне нема, Жена за векове и сва времена. 

Сумњам у снове, сумњам у све, Да ли постоје, уопште речи те, О којима маштам за којима патим, Према којима идем не желим стати. Али путу никад краја, Изгледа да се вртим у круг, За мене не постоје врата раја, И не постоји животни друг. Желим само да неко ми каже, Нежно једном да воли ме, Мисија моја ту нек стане, Да више срце моје не боли ме. Да ми је само једном да чујем, Да осетим додир особе те, Да ме више туга не трује, И да некоми  каже волим те.

У мом животу била је један трен, Клела се да сам једини човек њен, А онда неком другом отишла, Без суза и без поздрава. Клео сам се у љубав своју с'њом, Сигуран био да је она живот мој, Све до дана кад је отишла, Оставила ме у горким сузама. Проклета жено среће немала, Никада љубав не осетила, Што ме уби сахрани младога, Што ме лага да си ме волела. Хиљаде ружа на гроб ми ставите, Нек она само једном заплаче, Душа ће моја вечно лутати, И никада мира неће имати.

Још једна ноћ коју не спавам, Још једна ноћ да не сањам, Још боли и туга навире, Из ока још суза извире. Хиљаде суза срце, ће да препукне, Колико ми недостајеш луткице, Зидове бих рукама рушио, Само трен да бих те љубио. Све реке и мора бих  прешао, Све бих снове у јаву ја претворио, Само да будем поред тебе знај, Да будем вечно човек за тебе ја. Ти си мени душо потребна, Туга ме стиска око појаса, плачем, а нема суза из ока, дођи спаси, што те воли човека.

Лето ово је варљиво, Киша пада то Бог плаче, Нада мном се небо савило, Тамно је и чује се гром. Грмљавина се небом протеже, Туга ме све јаче стеже, Нешто ме још увек јако, Душо за тебе веже. И крв у венама струји све јаче, Срце јеца, а душа плаче, Ти си негде с'другим човеком, Путујеш другом животном реком. Хеј, када чујеш ове песме стих, хеј, кад осетиш туге дах, чућеш кроз песму и мој јаук, осетићеш бол и од патње страх.

Бескрајно  дуг  је  пут  до  душе  твоје, Много  је  бола  и  патње  притисло  срце  моје, Боли ме  и  морам  да  одем, Не  желим  ни једном  више  да  пропаднем. Колико  сам  пута  молио  тебе, Да  само  мало  мислиш  на  мене, Да  ми  даш  само  један  део, А  ја  теби  свој  живот  цео. И  сузе  и  речи  и  дела  сва, А  чини  се  као  да  си  још  окрутнија, Зашто  је  тако  шта  још  да  радим, Да  мало  барем  души  мира  вратим. И  све  ме  тера  и  вуче  ка  дну, Провалија  чини  се  све  је  већа, А  тебе  нема  у  неком  си  своме  сну, И  без  мене ...

Још један дан се завршава, Почиње ноћ за душу најтежа, Тада се сећам свега што било је, Свакога погледа, сваке реченице. И памтим пољубце, сваки додир твој, И сваки шапат и оно мали мој, Све што си рекла сад јe сећање, Јер ко зна где си и ко љуби те. И реци сада муке скрати ми, Боже зашто ми је не остави, Какав је ово живот несрећан, Зашто је сретох кад ми није суђена. Ни чаша вина тугу ми не убија, Ни песма што свира тихо с `радија, Ништа ове ноћи ми не помаже, Туга ме стиска и не престаје. Бар да још једном могу да видим је, И да јој кажем колико тешко је, Можда се сети како било је, Можда се врати и опет љуби ме.