Мој фронт

Понекад седим усамљен,

И питам себе зашто је,

Животни пут тежак мени,

И стално сам у некој сени.

Стигне ме туга рођени,

Нека мука у мени,

Гледам у небо и молим се,

Да бар мало животу вратим се.

И онда седнем и пишем стих,

И онда сам сам и веома тих,

И тражим наду гледам хоризонт,

Отварам опет неки сопствени фронт.

А све око мене није пропало,

Ту су моји пријатељи одавно,

Штите ме од зла и пропасти,

Чувају мене од свих глупости.

Ал тако некад мој рођени,

Нешто се ја ко полупа у мени,

Па тражим себе и тумарам сам,

Не знам кад је ни ноћ ни дан.