Последња

Бескрајно дуг је пут до душе твоје,

Много је бола и патње притисло срце моје,

Болиме и морам да одем,

Не желим ни једном више да пропаднем.

Колико сам пута молио тебе,

Да само мало мислиш на мене,

Да ми даш само један део,

А ја теби свој живот цео.

И сузе и речи и дела сва,

А чини се као да си још окрутнија,

Зашто је тако шта још да радим,

Да мало барем души мира вратим.

И све ме тера и вуче ка дну,

Провалија чини се све је већа,

А тебе нема у неком си своме сну,

И без мене са неким другим срећна.

Запамти барем понеке песме стих,

Што знао сам да певам ти нежно,

Запамти оно волим те више од свих,

Па онда иди тамо где срећна си ти.

Мене пусти да проживим још један бродолом,

Из мора туге да пробам да испливам,

Да пронађем души напаћеној спас,

И да више никад не помислим на нас.